Lala radio kod švabe

Dobio Lala pos’o kod švabe, ono – da bude sluga, krave da namiri i pomuze, da avliju počisti… Švaba bio dobar gazda. Pazio imanje, znao čovek kol’ko vredi dobar sluga. Dobar za sebe, ali za slugu još bolji. Ali… Bio tu i gazdin brat. A brat – đubre od čoveka, k’o da nije iz iste familije. Tuk’o konje, šutir’o živinu po avliji, a tek Lalu… Zaje*av’o ga, da prostite, di god ga je vid’o. A Lala ćutao i gledao svoj posao. I mučio se siroma tako jedno mesec – mesec i po dana. I gazda je ćut’o i gled’o to dok je mog’o, a ondak…

Naredio gazda da Lala dođe u veliku kuću na ručak (što je za slugu tada bila velika čast), kaz’o mu da sedne u pročelje astala, nasuprot njemu (a na to mesto ni njegov rođeni brat nije smeo da sedne – znalo se ko je tu glava familije) i ondak je kaz’o, da svi čuju:

– Lala se pokaz’o k’o dobar sluga. Gleda marvu i živinu bolje nego što bi je ja pazio. Avlija nam je čista da mo’š fruštukovati sa nje… A neko ovde Lalu zajebava!!!

Ondak je zaćut’o, pogled’o oštro celu familiju, jednog po jednog, pa je dod’o:

– Od danaske niko da nije glas na Lalu dig’o! Od danaske Lala nedeljom i na svetac neće raditi! I od danaske Lala svaki dan ruča za ovim stolom na mestu na kome sada sedi!!! I da nije niko kaz’o ni reč – tako sam kaz’o i tako ima da bude!!!

Kom se svid’lo – svid’lo, kom nije – nije, ćutali su svi. Ćut’o i Lala. Samo je pit’o ponizno:

– Gospodine, puno sam vode pio, pa bi Vas zamolio da mi dozvolite DA SUPU DANASKE PRESKOČIM.

Odobreno mu je – supu nije jeo, ali je sve ostalo obilno ruč’o. I tako je proš’o taj dan.

Sutradan mu priđe gazdin brat – prvi put ko čovek čoveku. Malko su divanili onako neobavezno, malko o imanju i marvi, pa mu se gazdin brat ondak i izvin’o što ga je celo vreme mučio i zaje*av’o. I još mu je kaz’o da nikad više neće tako brezobrazan prema slugi biti. Lala će na to:

– Kad je tako gospodine ja Vama opraštam. Šta ću, ta vidim da se mlogo kajete. Eto, gospodine, da znate, ni Ja VAMA VIŠE NIKAD NEĆU PIŠATI U SUPU. Šta je bilo – bilo je…