Došao Mujo u Njujork, šeta on tako Central Parkom kad, s leđa ga zaustavi tip i kaže:
– Gdje si bre, zemljak, kako si mi?
– Ama, bolan, otkud ti znaš da smo mi zemljaci? – pita ga Mujo.
– Kako ne bi znao, bolan, zemljak zemljaka da ne prepozna. Nego, hajd’mo ti i ja na ručak, da te ugostim kako dolikuje…
Odoše oni na ručak, šetali po Menhetnu, kupovao zemljak Muji najskuplje darove, bili su u bioskopu i dođe vreme večeri. Kaže Mujo da je red da sad on plati večeru, kad je ovaj drugi sve vreme plaćao iz svog džepa, ail ovaj ni da čuje.
I tako, proveo Mujo neko vreme sa zemljakom, pa ga napokon upita odakle njemu tolike pare, kakvim se biznisom on bavi kad je stalno pun para.
– Skačem sa Kipa Slobode na glavu, pa ljudi daju para – odgovori mu ovaj.
– Ali, kako skačeš, pa to je mnogo visoko! ?? – čudi se Mujo.
– Ma, nije to ništa, hajde da ti pokažem…
I pope se zemljak na Kip Slobode, skoči naglavce na betonsko podnožje i ljudi mu uz ovacije pobacaju brdo para, dovoljno za mesec dana lagodnog života.
– Ama, ti nisi normalan, svega mi. Pa kako to? – opet Muji nije jasno.
– Ma kažem ti, nije to ništa. Hajde, probaj i ti!
– Ali, ubiću se, ne mogu ti ja to… strah me – preplašeno će Mujo.
– Ma hajde, zemljaci smo, imamo tvrde glave. Hajde skoči, pa ćeš videti da možeš – hrabri ga ovaj.
I Mujo na kraju pristane, popne se na Kip Slobode, skoči i prospe se po onom betonu u podnožju, pogine.
Sledećeg dana novine, “The New York Times”, objavljuje vest:
“Gradonačelnik Njujorka javno je zabranio Supermenu da zeza Bosance jer, iako je to prvoklasna zabava za Njujorčane, bosanska ambasada je uložila protest itd, itd, … “
