Upozna se Lala sa jednim crncem iz daleke i prijateljske afričke zemlje. Reč o ovom, reč o onom, tek se dokačiše teme o dužini crnačke alatke.
– Je l’ te gospon crnac, ta je l’ istina to što kažu za dužinu? – pita Lala crnca.
– Pa, ne znam za druga plemena, ali u mom plemenu svim muškarcima je dugačak po 40 – 50 cm.
– Uuuuuu je*ote, pa je l’ moguće?
– Da, pa, znate, mi svako jutro, negde pred svitanje, sednemo u krug i onda haga-waga, dok sunce sasvim ne izađe… I tako godinama… To je stvar vežbe.
– A šta je to haga-waga, moliću fino?
– Uzmemo dva pljosnata kamena i udaramo po organu popreko, haga-waga, haga-waga, haga-waga…
– A, je l’ te, moliću fino, a je l’ bih mogao ja to da probam?
– Zašto da ne, ne vidim prepreke. Desetak minuta dnevno, haga-waga, haga-waga, i biće vam sasvim dovoljno.
Nekoliko dana potom, sretoše se ponovo Lala i crnac.
– Gospodine Lalo, upražnjavate li haga-waga?
Lala će, pokunjeno:
– Ta, man’te ga, upražnjavam, da ide u andrak…
– I kako napredujete?
– Pa, fino, boju sam već nater’o…