Lutaju Marko i Žarko pustinjom, gladni i žedni… Odjednom ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko:
– Idemo tražiti vode i nešto za jelo, umrećemo ovde!
Žarko:
– Može, ali predstavićemo se kao muslimani.
Marko:
– Ja neću, pa makar umro od gladi i žeđi.
Žarko:
– Ti kako hoćeš, ali od sada me zovi Muhamed!
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi jedan čovek i predstave mu se:
– Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Da li možemo dobiti hranu i piće, umorni smo, gladni i žedni?
Ovaj ih pogleda i pozove nekog što je sedeo u dnu džamije i reče mu:
– Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti, Muhamede, brate, znaš da je Ramazan…
