Ukrca se časna u vlak, sjedne u kupe i vlak krene. Vozi se ona kad preko puta ugleda poznato lice. Žena sređena, bunda, nakit, kožne čizme, ludi komplet, frizura, nokti. Gledaju se one u čudu, gledaju. – “Čuj, si to ti Nadica? Kako si? Dugo se nismo vidjele! ” Ispričaju se one gdje je koja bila sve ove godine, što se dogodilo i tako dalje. Ne da časnoj vrag mira pa je pita: – “Čuj nemoj se ljutiti, ali ova bunda, kako? ” Kaže žena: – “Ma, neugodno mi je, ali jedna krasna noć i evo… ” Voze se one dalje, čuku – čuku, truc, truc… Opet časna: – “Ma, oprosti, ali ove čizme, otkud? ” – “Ma, baš mi je neugodno, ali jedan prekrasan vikend, i evo… ” Časna: – “Čuj, ovaj komplet, ta ogrlica, kožna torba??? ” – “Ma, čuj, jedno prekrasno zimovanje, i evo… ” Rastanu se one na stanici, odu svaka svojim putem. Časna dođe u samostan, već je bilo kasno, skine se, pomoli i legne. Kad usred noći čuje neko tiho kuca: kuc, kuc!!! Časna: – “Ko je? ” – “Ja sam, fra Jozo! “, tiho će fratar. Časna: – “JEBI SE TI I TVOJE KARAMELE!!! “
