Dolazi gazda Lala na svoje imanje posle dugog puta, na stanici ga dočekuje Đoka, da mu saopšti novosti i odvede na imanje…
– Pa Đoko, šta ima novo? – upita gazda Lala posle srdačnog pozdrava.
– Ništa gazda, samo nam je Gadža crk’o…
– Jaooo, pa naš verni Gadža… A od čega, Đoko?
– Davali smo mu konjskoga mesa, gazda…
– Pa kud ste keru davali konjskoga mesa, zaboga…
– Pa konji su nam crkli, gazda…
– Otkud sad to odjedared, Đoko?!
– Pa štala nam se zapalila, gazda…
– Štala se zapalila?! Kako… sama od sebe ili šta?
– Ta nije, zapalila se zbog sveće, koju smo zapalili u kući pa se plamen pren’o s’kuće na štalu…
– Šta i kuća se zapalila?!!
– Da, gazda…
– O gospode bože… A što ste zaboga palili sveću?!
– Pa gospa-Ljubi smo davali nedelju dana, gazda…
– Štaaaaa?! Majka mi umrla!!!
– Paaaa da, gazda. Od žalosti za gos’n Čedom koji je…
– NEEEE!!! I otac mi umro…
– Jeste gazda, šlogir’o se kad je vid’o da je vaša gospoja Sosa u krevetu sa komšija Perom…